Posted on

Skica života


Widget not in any sidebars

Gospodin Vaskez je svako jutro u 7:30 pristavljao crnu kafu. Šporet je star i polu ispravan, tek toliko da kada redovna kontrola iz kompanije kojoj plaća gas prođe jednom godišnje, donese zaključak, da bi ga sledeće sezone trebalo promeniti. No, Vaskez je preživljavao od penzije do penzije i nije uspeo toliko da se ispruži već godinama, te je kontrolore podmićivao kiselim smeškom i čašicom ljute voćne rakije. „Uz kafu ide i jedna ljuta”, pomislio bi. A, neki meseci su bili toliko loši da nije imao ni za kafu ni za ljutu. Miran i tih život u ravničarskom predelu, gde je gospodin Vaskez, rođen, proživeo veći deo života i sada se polako sprema na poslednji put ka večitom miru, mu je davao za pravo da se jutarnji ritual ne menja, već dugo dugo vremena. Kada voda prokuva, Vaskez rukama koje više nisu osećale nagle promene temperature, hvata vrelu ručku džezve, odspe za jednu šoljicu, u džezvu doda strogo dve kašikice sitno mlevene kafe, zakuva kafu i vodu, koja ga, opet po pravilu svako jutro, pređe bar za delić sekunde i iskipi bar kap dve. Da li je to radio namerno? Da bi posle ispijanja kafe imao malo posla oko pranja šporeta? Ili su mu već refleksi toliko odumrli? O tome Vaskez nije razmišljao. Kafu bi pio sam, jer je tako i živeo. A živeo je sam toliko dugo, da se više slabo seća, kada je bio sa nekim. Besprekorno se seća dalje prošlosti, poslova koje je radio, gradova u kojima je boravio, mirisa hrane dalekih predela, ali skoriju prošlost je jednostavno izbrisao iz pamćenja, valjda kao neki odbrambeni mehanizam.

Varošica gde je gospodin Vaskez čekao smrt, je bila prilično lepo mesto za porodičan život. Sve je blizu: pijaca, prodavnice, pozorište, pošta, banka, a najudaljenije je groblje, kada se krene iz varoši južno, pa negde prema izlazu. Snaga mu nije dozvoljavala, da kao pre nekoliko godina, odlazi u svakodnevnu šetnju ka groblju. I pored toga, planačko groblje mu je bilo omiljeno mesto, od kako se sračunao da ima više lepih uspomena za osobe koje se sada nalaze tamo, nego u samoj varošici. Uostalom, počivši ga nisu umarali sa vestima i novinama, kao građani varošice. “Palanka ko palanka”, govorio bi Vaskez, posle šetnje. U šetnju je obično odlazio posle deset pre podne. “Između deset i jedan je vreme uvek suvo, najlepše od bilo kog drugog doba dana.” Bio je siguran u tu misao, ali u stvari su u to vreme žitelji varošici bili u najvećem zanosu rada, te ga niko nije primećivao, kako se on promicao kroz gužvu vrlo užurbanim i bučnim ulicama. Imao je strogo isplaniran plan šetnje, drugačiji za svaki dan. Kada bi pak bilo kiše ili kada je bio neki drugi kijamet, osećao bi se čudno i napušteno, čak i ako bi bio sit i ako bi mu bilo toplo. Redovne šetnje su mu činile dobro, čak i ako nije imao direktan kontakt sa ljudima. Čak i takva vrsta kontakta ga je činila članom zajednice, i ako nisakim ne bih progovorio ni reč danima. U poslednje vreme je prestalo da se čuje i “Dobar dan” i bilo mu je sve teže zbog toga. No, to su nova pravila i morao je da se privikava.

Najlepši, ali i najbolniji deo starosti su mu činili momenti, kada se prisećao mladosti i kolega sa posla. I dan danas se nervirao oko nekih odluka, koje je u to vreme donosio, znajući pak, da posle toliko vremena, ne može ništa da promeni. Pa ipak, se nervirao i preračunavao: „Da li je moralo baš tako?” – pitao se i u isti mah prelistao u glavi niz drugih mogućnosti koje bi se desile, da je on u to vreme odlučio drugačije. Posle par minuta bi se prenuo, kao iz nekog dubokog transa, odmahnuo, rekavši sebi u bradu „Pa. sada, kako je tako je.” Ipak, neke stvari su mu ostavljale gorak ukus i dovodile do prekida filma. Nisu to bile neke jako važne odluke ili neke nepravilnosti koje imao u svojoj karijeri. Sve što je u životu radio, radio je da bi materijalno obezbedio porodicu. Tako da nije osećao krivicu za sitne krađe, primanje poklona u zamenu za uslugu ili nešto slično. Bol su mu nanosili mali detalji, epizode gde be bezpogovorno slušao i izvršavao naređenja. Gospodin Vaskez je mogao da sebi nađe opravdanje, za one odluke, koje je on doneo, jer je negde u dubini duše mogao da se seti da je razmišljao o tome, satima, pa čak i danima, nedeljama… Za ono što je uradio po naređenju, a ne razmislivši o tome pre, to nije mogao oprostiti. Znao je i tad, a zna i sada, da je to bilo neispravno, a često i nepravedno po neke kojih se u to vreme ticalo. To mu nije davalo mira. Svestan je bio Vaskez, da svet i nije baš najčasnije mesto, da ima raznih nepravilnosti u ljudskom društvu. No, kada ti dođe vreme, pred sam kraj, ne meriš tuđe nepravde, već se sećaš mesta gde si ti pogrešio. Što je najgore, bio je siguran da radi ispravno u vreme kada su se radnja odigravala. Ali sada, kada bi o tome počeo da misli, često ne svojom voljom, stvarao mu se nemir. Po neki put su mu se javljale slike, apsolutno realne, pomišljao je da ludi. A bio je svestan da sada ništa, ne može promeniti.

Leave a Reply